Matematičar, istoričar, filozof, pisac i esejista, Bertrand Rasel bio je erudita nepojmljivo širokih interesovanja. Jedno od njih bilo je i objašnjenje korena i uzroka nesreće, koje je ovaj nobelovac u svojoj knjizi Osvajanje sreće (izdavač: Sumatra, prevod: dr. Ljuba Popović) pokušao da objasni neakademskim, pristupačnim i lako razumljivim jezikom, ilustrovanim izobiljem primera iz Raselovog života. Podelivši time i svoju intimu, ali i svoju želju da pomogne ljudima u pokušajima da otkriju suštinu sreće, postavio je sebi za cilj da, kako sam piše, “saberem nekolike primedbe nadahnute onim što ja smatram zdravim razumom. (…) Napisao sam ovu knjigu u uverenju da dobro odmerenim naporima mnogi nesrećni ljudi mogu da postanu srećni.” Prenosimo vam tekst “Bajronovska nesreća” iz prvog dela knjige koji se bavi uzrocima nesreće.
Prvi deo možete pročitati ovde.
* * *
Jedno od g. Kručovih patetičnih poglavlja govori o ljubavi. Izgleda da su u Viktorijino doba imali visoko mišljenje o ljubavi, ali smo mi s našom modernom izveštačenošću prozreli šta je ona u stvari. Za neke skeptičnije viktorijance ljubav je vršila izvesne funkcije Boga koga su oni izgubili. Suočeni s tim, čak i oni najuporniji, postajali su, za trenutak, mistični. Našli su se u prisustvu nečega što je u njima budilo takvo uzvišeno osećanje poštovanja, uzvišenije od svega drugoga, i nešto prema čemu su u dnu svog bića osećali da mu duguju neospornu odanost. Za njih, kao i Bog, ljubav zahteva sve žrtve; kao on i ona je nagrađivala vernike time što je u sve životne pojave udahnula neki smisao koji još nije ispitan. Mi smo se navikli – više od njih – na bezbožnu vasionu, ali još ne na takvu koja bi bila i bezljubavna, i tek kada do toga stepena dođemo, shvatićemo šta ateizam zbilja znači. Čudno je kako drugačije izgleda Viktorijino doba mladima našeg vremena od onoga kako je izgledalo onima koji su u njemu živeli. Sećam se dve stare dame koje sam poznavao u svojoj mladosti, obe tipične u izvesnom pogledu za to vreme. Jedna je bila puritanka, a druga Volterova poklonica. Prva se žalila što pesnici pišu toliko o ljubavi kad je to po njenom mišljenju bio nezanimljiv predmet. A druga je primetila: „Niko ništa ne može da kaže protiv mene, ali ja uvek tvrdim da nije gora stvar ako se pogazi sedma zapovest nego šesta, jer u najmanju ruku sedma zahteva pristanak i druge strane.” Nijedno od ovih gledišta nije bilo onakvo kakvo g. Kruč zamišlja tipično viktorijanskim. Njegovo mišljenje očigledno potiče od nekih pisaca koji ni u koliko nisu bili u saglasnosti sa svojim vremenom. Najbolji za to je, mislim, Robert Brauning.[1] Pa ipak ne mogu da se otmem utisku da ima nešto učmalo u ljubavi kako je on zamišlja.
„Neka je hvala Bogu što njegovo najniže biće
Može da se pohvali s dva lica, jednim da prkosi svetu,
A drugim da se okrene ženi koju voli!”
Čovek zavisi od saradnje i od prirode je snabdeven, istina ne baš potpuno, nagonskim oruđima iz kojih može da iskrsne druželjublje potrebno za saradnju.
To predstavlja da je ratobornost jedini stav prema spoljašnjem svetu. Zašto? Zato što je svet svirep, rekao bi Brauning. Zato što vas neće da prihvati po vašoj sopstvenoj oceni, rekli bismo mi. Jedan bračni par može da obrazuje, kao što su činili Brauninzi, udruženje za uzajamno divljenje. Vrlo je prijatna stvar ako vam se nađe neko u koga se možete pouzdati da će vam pohvaliti rad, zaslužili vi to ili ne. I Brauning je nesumnjivo bio sjajan, muževan čovek kad je neobuzdano napao Ficdžeralda koji se usudio da se ne divi „Aurori Lej”.[2] Nikako ne mogu da se složim da je uistinu za divljenje odsustvo kritičkog duha na obema stranama. To stoji u vezisa strahom iželjom da se nađe utočište od ledenih strela bespristrasne kritike. Mnoge matore neženje dolaze do istog zadovoljstva u svojim toplim sobama. I sam sam dugo živeo u Viktorijinom dobu da bih bio moderan u smislu g. Kručovih merila. Ja nikako nisam izgubio veru u ljubav, ali vrsta ljubavi u koju verujem nije ona kojoj su se divili viktorijanci; ona je pustolovna i otvorenih očiju i, dok pruža saznanje dobru, ne sadrži zaboravljanje zla niti uobražava da je posvećena ili sveta. Pridavanje takvih osobina vrsti koja je bila predmet divljenja nastala je iz činjenice da je pol oglašen za tabu. Viktorijanac je bio duboko ubeđen da su polne stvari uglavnom zlo, i onoj vrsti koju je odobravao, morao je da doda preterane prideve ulepšavanja. Bilo je tada više polne gladi nego sada i samo to van svake sumnje pokazuje koliko su ljudi pridavali suviše veliku važnost polu isto onako kao što su to askete uvek činile. Mi danas prolazimo kroz dosta smušen period u kome su mnogi ljudi odbacili stara merila još pre nego što su prihvatili nova. To ih odvodi u razne neprilike i kako njihova podsvest obično još i dalje veruje u stara merila, ako neprilike naiđu, izazivaju očajanje, grižu savesti i cinizam. Ne verujem da je broj ljudi u kojih se to dešava veoma znatan, ali su oni danas među najgrlatijima. Ja verujem da bi se, uzevši jednog prosečnog imućnog mladića današnjih dana i Viktorijinog doba, našlo da sada ima daleko više sreće u vezi s ljubavlju i daleko više istinske vere u vrednost ljubavi nego što je bilo pre šezdeset godina. Razlozi koji navode neke ljude na cinički stav u vezi su s despotskim pritiskom starih ideala na nesvesno, s odsustvom racionalne etike s kojom bi današnji čovek saobražavao svoje držanje. Lek nije u jadikovanju i priželjkivanju prošlosti, nego u smelijem prihvatanju modernog shvatanja i u odlučnosti da se iskorene odbačena sujeverja iz svih njihovih tajnih skrovišta.
Da se ukratko kaže zašto cenimo ljubav, nije laka stvar; pa ipak, poduhvatiću se tog pokušaja. Na prvom mestu, ljubav valja ceniti – a to mada nije njena najveća vrednost, od osnovne je važnosti za ostalo – kao izvor uživanja sam po sebi.
„Oh, ljubavi! čine ti nažao
Koji govore da je tvoja slast gorka,
Kad je tvoj bogati plod takav
Da ništa od njega slađe biti ne može.”
Bezimeni pisac ovih redova nije tražio rešenje u ateizmu ili ključ za odgonetanje vasione; on se prosto predao uživanju. I ne samo da je ljubav izvor slasti nego je njeno odsustvo izvor bola. Na drugom mestu, ljubav valja ceniti zato što nadahnjuje najveća zadovoljstva kao što su muzika, izlazak sunca u planinama i more pri mesečini punog meseca. Čovek koji nikad nije doživeo lepe stvari u društvu žene koju je voleo, nikad nije osetio magijsku snagu koju takve stvari imaju. Pa onda, ljubav je u stanju da razbije tvrdu ljušturu čovekovog Ja, pošto je to jedan oblik biološke saradnje u kojoj su potrebna uzbuđenja obe strane da se ispuni uzajaman nagonski polet. Bilo je u svetu u raznim vremenima raznih usamljenih filozofija, nekih veoma plemenitih, drugih manje takvih. Stoici i prvi hrišćani verovali su da je čovek kadar da ostvari najviše dobro koje je čovekov život sposoban da ostvari pomoću sopstvene volje ili, u svakom slučaju, bez ljudske pomoći; drugi su u vlasti videli životni cilj, a neki opet u ličnom zadovoljstvu. Sve su to samačke filozofije u smislu što se verovalo da se dobro može ostvariti u svakoj pojedinačnoj ličnosti, a ne samo u većem ili manjem društvu lica. Sva ta mišljenja su za mene pogrešna i to ne samo s gledišta etičkog, nego i kao izrazi većeg dela naših nagona. Čovek zavisi od saradnje i od prirode je snabdeven, istina ne baš potpuno, nagonskim oruđima iz kojih može da iskrsne druželjublje potrebno za saradnju. Ljubav je prvi i najobičniji oblik emocije koja vodi ka saradnji i oni koji su osetili ljubav bilo kakve dubine, ne bi se pomirili s filozofijom koja smatra da je najveće dobro da budu nezavisni od voljenog lica. U tom pogledu roditeljsko osećanje u svom najlepšem izrazu posledica je ljubavi među roditeljima. Neću da tvrdim da je ljubav u svom najvišem obliku svakodnevna pojava, ali tvrdim da u svom najvišem obliku otkriva vrednosti koje bi inače ostale nepoznate, i po sebi ima vrednost koju nije ukaljala skepsa, mada skeptičari koji su nesposobni za nju, mogu lažno da pripišu svoju nesposobnost skepticizmu.
„Prava ljubav je trajni plamen,
Koji stalno gori u mislima,
Nikad ne boluje, ne umire i ne hladi se
I sama od sebe nikad ne beži.”
Pohvala dosadi, esej Josifa BrodskogDa piše tragediju, čovek mora da oseti tragediju. Da oseti tragediju, čovek mora da je svestan sveta u kojem živi i to ne samo u mislima nego svojom krvlju i mesom.
Sad dolazim na ono što g. Kruč kaže o tragediji. On tvrdi, i u tome sam s njim saglasan, da su Ibzenove „Aveti” po vrednosti ispod „Kralja Lira”. „Nikakva jača snaga izraza, nikakva veća rečitost ne bi mogla od Ibzena da naprave Šekspira. Građa iz koje je ovaj poslednji stvarao svoja dela – njegovo shvatanje o ljudskom dostojanstvu, njegov smisao za važnosti ljudskih strasti, njegova vizija o širini ljudskog života – jednostavno nije postojala niti je mogla da postoji za Ibzena, kao što nije postojala niti mogla da postoji za njegove savremenike. Bog i Čovek i Priroda nekako su iščileli u vekovima između njih dvojice ne zato što nas realističko učenje moderne umetnosti vodi da istražujemo obične ljude, nego što je ta običnost ljudskog života nekako na nas nabačena dejstvom istog procesa koji je doveo do realističkih teorija o umetnosti kojom se može opravdati naša vizija.” Ovo je nesumnjivo slučaj da starinska vrsta tragedije koja se zanimala kneževima i njihovim nevoljama i nije više podesna za naše doba i kad mi pokušamo analizu nevolje neke beznačajne ličnosti na isti način, efekat nije isti. Razlog tome, međutim, nije ni u kakvom pogoršanju životnog shvatanja, nego upravo suprotno. To dolazi otuda što više ne možemo da gledamo u izvesnim licima veličine ovoga sveta koje imaju prava na tragične strasti, dok svi ostali prosto imaju da dirinče i podmeću leđa kako bi na svetlost izbacili jednoga ili dvojicu. Šekspir kaže:
„Kad prosjaci umiru, ne vide se komete;
Nebesa se zapožare sama, kad umiru kraljevi.”
U Šekspirovo vreme to osećanje, ako ne doslovno, ali u izvesnoj meri izražavalo je gotovo sveopšte shvatanje koje je savršeno iskreno prihvatio i sam Šekspir. Dosledno tome, smrt pesnika Cine je komična, dok su smrti Cezara, Bruta i Kasija tragične. Vasionski značaj pojedinačne smrti mi više ne možemo da shvatimo zato što smo postali demokrate, ne samo po spoljašnjem izgledu, nego iz najdubljeg uverenja. Velika tragedija u sadašnje vreme, dakle, ima da se pozabavi s celinom a ne s pojedincem. Da primerom osvetlim na šta mislim, navešću Massemensch od Ernsta Tolera. Neću da tvrdim da je to delo najbolje koje je napisano u najveća doba, ali tvrdim da se opravdano može uporediti s njima; ono je plemenito, duboko i savremeno, tiče se junačke akcije i podesno da „kroz sažaljenje i užasavanje pročisti čitaoca”, kao što Aristotel kaže da bi trebalo da bude. Do sada ima malo primera takvih vrsta moderne tragedije, pošto se morala napustiti stara tehnika i stara tragedija, a da se u zamenu ne daju samo prazne reči obrazovanog izgleda. Da piše tragediju, čovek mora da oseti tragediju. Da oseti tragediju, čovek mora da je svestan sveta u kojem živi i to ne samo u mislima nego svojom krvlju i mesom. U svojoj knjizi g. Kruč na mahove govori o očajanju, i čovek je dirnut kako se junački bori s ovim sumornim svetom, ali njegova sumornost dolazi otuda što on i većina ljudi od knjige nisu naučili kako da saobraze stare emocije s novim podsticajima.
Ti podsticaji su tu, ali ne u književnim koterijama. Književne koterije nemaju životnog dodira sa životom zajednice, a takav dodir je neophodan ako hoćemo da ljudska osećanja imaju ozbiljnost i dubinu između kojih se podjednako kreću tragedija i prava sreća. Svim mladim talentovanim ljudima koji se grče u osećanju da za njih nema posla na ovom svetu, rekao bih ovo: „Prestanite s pokušajem da pišete i, mesto toga, pokušajte da ne pišete. Pođite u veliki svet: budite gusari, kraljevi u Borneu, radnici u Sovjetskoj Rusiji; stvorite sebi život u kojem ćete na zadovoljenje osnovnih telesnih potreba utrošiti gotovo sve svoje snage.” Ovakav put ne predlažem svima, no samo onima koji pate od bolesti čiju je dijagnozu dao g. Kruč. Verujem da će posle nekoliko godina takvog života bivši intelektualac doći do zaključka da, uprkos uzdržavanju, ne može da se odupre pisanju i, kad do toga dođe, njegovo pisanje neće mu izgledati više prazno.
[1] Robert Brauning (Robert Browning), engl. pesnik, (1812 – 1889).
[2] „Aurora Lej“ (Aurora Leigh), poema Elizabete Brauning.