Arhivska groznica u Palati trajno zatvorene biblioteke Krasnahorkai u jednoj svojoj noveli iz 2018, na tragu Deridine teorije iz knjige Arhivska groznica, ispituje savremenu opsednutost nadzorom i prikupljanjem, vrednovanjem i čuvanjem podataka.

Na adresi Thomas Street 33 na Donjem Menhetnu nalazi se zgrada koja ne liči ni na jednu drugu u Njujorku: uzdiže se 168 metara iznad ulice, a njena brutalistička fasada gotovo je nevidljiva noću, kao betonska litica bez prozora, sa samo jednim malim vratima. Izgrađena 1974. godine, zgrada je prvobitno služila kao AT&T telekomunikacioni čvor. Na papiru, AT&T i dalje poseduje ovu zgradu, ali prema dokumentima koje je objavio Edvard Snouden, postoji indicija da se u njoj nalazi TITANPOINTE, ogromno skladište NSA-inih podataka dobijenih od nadziranja (NSA – Nacionalna bezbednosna agencija u Sjedinjenim Državama, prim. prev). Niko od nas nije dobrovoljno ustupio svoja dokumenta ovom arhivu, niti istraživači imaju pristup onome što se tamo čuva — ipak, Thomas Street 33 je svojevrsni arhiv, deo masovne vladine i korporativne mreže koja čuva elektronske tragove koji nastaju svaki put kada obavimo telefonski poziv, pošaljemo mejl ili pretražujemo internet. Na neki način, skladišta poput ovog predstavljaju povratak državnom izvoru arhiva. Žak Derida svoju knjigu Arhivska groznica (1995) započinje ispitivanjem reči „arhiv“ kroz starogrčku instituciju arheiona, sigurnosnu zgradu za čuvanje zapisa u koju su mogli ući samo magistrati. Za Deridu, ovaj pojam ukazuje na vezu između političke moći i onoga što arhiv odbacuje: Koji materijali smatramo vrednim arhiviranja? Kome je dozvoljeno da uđe u arhiv i tumači ga? I kako ove odluke ograničavaju političke i istorijske narative koji mogu tvrditi da imaju vlast nad arhivom?

Međutim, kako se tajna skladišta poput zgrade na adresi Thomas Street 33 množe u vladinim i korporativnim kancelarijama širom zemlje, ona postavljaju ovu teoriju o arhivima i politici pred izazov. Pošto ovi digitalni arhivi potencijalno uključuju sve, od vaših poruka preko istorije kupovine, do činjenice da upravo sada čitate ovaj članak, istoričari budućnosti možda će zanemariti ekskluzivne arhive tradicionalnih nacionalnih država. Problem sa ovim arhivima nije to što pričaju premalo priča. Naprotiv, ovi opsežni serveri sadrže dokaze za svaki potencijalni narativ — ili, drugim rečima, ni za jedan.

Derida je predvideo ovu transformaciju, tvrdeći da „kvazi-instantna“ proizvodnja i beleženje mejlova predstavlja „arhivski zemljotres“. Direktor RAND korporacije Centra za globalne rizike i bezbednost, svakako manje sklon ezoteričnim izjavama od Deride, složio se. Priznao je da „ogromna količina podataka… samo iz obaveštajnih izvora, preti da preoptereti njihov procesuiranje.“

Nepouzdanost arhiva takođe je bila važna tema za autore eksperimentalne književnosti XX veka. Umberto Eko je u svom delu Ime ruže (1980) istraživao smrtonosnu moć zabranjenih knjiga tako što je od izgubljenog Aristotelovog spisa napravio oružje za ubistvo u srednjovekovnoj trileru. U priči “Vavilonska biblioteka” (1941) Horhe Luis Borhes stvorio je jezivu preteču današnjih nepreglednih arhiva, beskonačnu biblioteku nasumično generisanih tekstova u kojoj se može naći svaka moguća knjiga. Međutim, autor koji je najviše povezan sa arhivskom književnošću je možda V. G. Zebald, čiji su protagonisti često akademici koji pokušavaju da otkriju i dokumentuju nasilje iz prošlosti. Zebaldova knjiga Austerlic (2001) vodi nas kroz arhive širom Evrope, prateći istoričara arhitekture koji pokušava da otkrije šta se desilo njegovim roditeljima tokom Holokausta. U većem delu romana protagonista nalazi malo tragova o svojoj porodici u arhivima, ili u svojim sećanjima. Kada pronađe mogući snimak svoje majke, nije siguran da li je to stvarno ona, budući da nema izvor o tome kako je izgledala — klasična Deridijanska dilema. Naše pamćenje ograničava priče koje vidimo u arhivu, a arhiv ograničava informacije dostupne našem pamćenju.

Devedesetih godina mnogi kritičari su smatrali Zebalda najvećim živim evropskim piscem, ali sam Zebald je tu čast dodelio manje poznatom mađarskom romanopiscu, Laslu Krasnahorkaiju. „Univerzalnost Krasnahorkaijevog pogleda na svet… daleko nadmašuje sva ona manja interesovanja savremene književnosti,“ rekao je Zebald o njegovom romanu Melanholija otpora (1989), mračno-komičnoj knjizi o opustelom mađarskom gradiću uzdrmanom dolaskom misterioznog cirkusa.

Za Krasnahorkaija, potraga za otkrovenjem i borba da se sačuva razum su aktivnosti podjednako i neodoljive i osuđene na propast.

Krasnahorkaijeva najnovija novela Aprómunka egy palotaért (Ovaj naslov, još nepreveden na srpski, mogao bi da se prevede kao Poslić oko jedne palate, prim. prev.) objavljena u engleskom prevodu 2022, a prevodilac je Džon Batki. Knjiga predstavlja jednu rečenicu koja se prostire na osamdeset stranica, ispisana u dnevniku „sedog sitnog bibliotekara“ po imenu „herman melvill“, koji polako gubi razum. Odabirom ovog teškog oblika i metafikcionalnog imena, Krasnahorkai se opasno približava kopiranju intelektualnih, ali predvidljivih tropa dekonstrukcionističke arhivske fikcije. Ipak, Aprómunka egy palotaért pokušava da dijagnostikuje novu vrstu arhivske groznice — onu vrstu odbojnosti, svojstvenu dobu neshvatljivih baza podataka i uzvišene tehnologije, koja tera mučenika koji se njima bavi da odustane od zadatka tumačenja arhive.

Krasnahorkai nije stekao široku čitalačku publiku van Mađarske, uprkos međunarodnom kritičarskom priznanju. On je jedini autor koji je dva puta dobio nagradu za najbolji prevedeni roman, za Satantango 2013. godine i Seiobo járt odalent 2014. godine. Potonji je takođe osvojio Međunarodnu Bukerovu nagradu 2015. godine, a prvi je adaptiran u neumoljivo sumoran sedmočasovni film Bele Tara, za koji je Suzan Sontag rekla da će „gledati svake godine do kraja života.“

Sontag je Krasnahorkaija opisala kao „savremenog mađarskog majstora apokalipse.“ U njegovim delima, ova apokalipsa dolazi u modernim i tradicionalnim oblicima — i kao smrt Boga, kojom su se bavili mnogi pisci XX veka, i kao očekivanje otkrivenja koje su hrišćani gajili milenijumima. Tipičan protagonista Krasnahorkaija je ruralni Mađar ili marginalni intelektualac čiji je život lišen smisla, te tone u ludilo dok se vezuje za neki pseudo-mesijanski objekat: truleću lešinu kita u Melanholiji otpora, prevaranta u Satantangu, ili zaboravljeni epski rukopis u Rat i rat.

Za Krasnahorkaija, potraga za otkrovenjem i borba da se sačuva razum su aktivnosti podjednako i neodoljive i osuđene na propast. „Stvarnost je kao Bog,“ rekao je u intervjuu za časopis “Asymptote”: „Oni najiskreniji među nama pokušavaju iznova i iznova da joj se približe. Ali to je kao da pokušavate da vidite svoje sopstvene oči.“ Krasnahorkai na sličan način posmatra svoje pisanje. U 2018. godini rekao je za  Paris Review da je „uvek želeo da napiše samo jednu knjigu,“ i da svako njegovo delo predstavlja mali korak ka tom idealnom tekstu.

Aprómunka egy palotaért najjasnije se nadovezuje na roman Rat i rat iz 1999. godine, koji govori o mađarskom arhivatoru po imenu Đerđ Korin, koji veruje da je otkrio rukopis sa mističnom moći da vrati „dostojanstvo i smisao“ univerzumu; on ima snažan osećaj da ovaj tekst može da prepiše i objavi samo u Njujorku, „samom središtu sveta.“ Dok Korin ubrzano hrli u samoubistvo, jezik rukopisa se raspliće u „jednu monstruoznu, infernalnu, sveobuhvatnu rečenicu,“ a čitalac shvata da je rukopis oduvek bio plod arhivatorovog ludila.

Naša sposobnost da se prilagodimo informativnom uzvišenom zavisi od nečega poput melvillovog pogleda na arhiv kao skladište unapred interpretirane istine, bez gospodara, samo sa čuvarima.

Protagonista romana Aprómunka egy palotaért takođe radi u biblioteci, takođe živi u Njujorku i takođe postaje opsednut mesijanskim tekstualnim projektom. U pokušaju da dostigne neposredno razumevanje Hermana Melvila, on stalno ponavlja putanju kojom je Melvil hodao šest jutara nedeljno tokom devetnaest godina, od svoje kuće na Ist 26. ulici na Menhetnu do doka gde je radio kao carinski službenik. Početna motivacija za ovaj neobičan oblik istraživanja bila je još jedna jeziva sličnost: Krasnahorkaijev narator živi na Ist 26. ulici, nekada je radio kao carinski službenik, a njegovo ime je herman melvill — sve malim slovima, bez završnog „e“. Usput, protagonista počinje da oseća da zapravo prati engleskog pisca Malkolma Laurija, koji je tragao za Melvilovim tragove na istoj ruti u vreme kada se udaljio od svoje supruge i na ivici da se prijavi u bolnicu Bellevue zbog alkoholizma. Za sve sluđenijeg bibliotekara, ulice postaju palimpsest, prožete znacima Laurija i Melvila i njihovim ezoteričnim „vezama sa univerzalnim.“

Drugi melvillov san je da izgradi Palatu trajno zatvorene biblioteke i da sebe imenuje njenim „čuvarom.“ Zgrožen posetiocima sa kojima se susreće na svom poslu u Njujorškoj javnoj biblioteci, on se nada da će sve knjige zatvoriti u to zdanje bez vrata ili prozora, kojem bi se moglo samo „diviti izdaleka,“ i koje bi stajalo kao „spomenik“ Platonovom idealu znanja neizbežno iskvarenog stvarnim, nesavršenim tekstovima. On vidi svoju potragu za Laurijem i Melvilom kao „rintanje“ za ovu palatu, jer je to pokušaj da se postigne idealno znanje kroz neposredni, netekstualni susret sa „očigledno opipljivom suštinom“ života ovih autora. Pratiti ove autore je takođe rintanje jer, tokom jednog od svojih opsesivnih pokušaja da pronađe njihove tragove na Donjem Menhetnu, melvill nailazi na prirodni dom za svoju palatu: zloslutni sivi neboder na adresi Thomas Street 33. Zgrada je „sam Ideal ovaploćen na Zemlji,“ piše on, osim „privremene greške“ ulaza, koji „bi mogao lako da nestane.“

Obe melvillove opsesije povezane su sa Deridinom teorijom arhiva. Kao što je Krasnahorkai uklonio „e“ iz imena „Melville“, tako je i Derida uklonio „e“ iz reči „différence,“ stvarajući „différance,“ termin koji znači i „razlikovati“ i „odlagati.“ Derida je nameravao da ovim neizgovorenim nesavršenostima skrene pažnju na generalnu krhkost jezika — na način na koji značenje bilo koje reči zavisi od njenog mesta u društveno konstruisanoj i nestabilnoj jezičkoj strukturi, u toj bogato ornamentisanoj arhitekturi bez spoljnog temelja. Kada pokušamo da definišemo reč, samo posežemo za još reči unutar tog klupka od jezika, od kojih svaka suptilno odstupa od izvorne. Konačno značenje se nikada ne pojavljuje. Nazivajući svog protagonistu po autoru romana Mobi Dik, Krasnahorkai sugeriše da se potraga njegovog naratora za neposrednim kontaktom sa prošlošću takođe vrti u krug, stižući do izlizane kopije ispražnjene od genijalnosti, do „melvilla“ umesto do „Melvillea.“ Ili, kako sam melvill kaže, bez obzira na to koliko je dokumenata proučio ili koliko knjiga je pročitao, „Melville nije bio tamo.“

Derida takođe nudi psihoanalitički prikaz onoga što nas uopšte privlači ka arhivima, bez obzira na njihove političke i filozofske nedostatke. Budući da naš Frojdovski nagon smrti teži da izbriše prošlost, oslanjamo se na arhiv kao na oblik proteze za pamćenje, ka kojem se okrećemo kada nas obuzme „nepobediva želja da se vratimo poreklu, nostalgija, čežnja za domom.“ Ova samoporažavajuća želja je ono što Derida naziva „arhivska groznica.“ Intenzivna arhivska groznica pokreće melvillovu potragu za poreklima Laurija i Melvila, i prožima Krasnahorkaijevu halapljivu, spiralnu prozu. Ipak, melvillo želi trajno zatvoren arhiv, onaj koji nedostatkom vrata i prozora osujećuje svaki pokušaj da se unutar njega pronađe dom. U ovoj kontradikciji, religiozna strana Krasnahorkaijevog apokaliptičnog senzibiliteta izbija na površinu. Njegov protagonist kaže da palata „mora postojati,“ kao biblioteka „posvećena svemu što se odnosi na Znanje.“ To je tomistička logika: melvillov arhiv bi mogao da umiri našu groznicu kao što bi to uradio Bog, sa verom da znanje ima svoje poreklo negde, na nekom ne-mestu kojem smo blaženo nesposobni da pristupimo ili razumemo.

Ono što komplikuje ovu mesijansku želju je činjenica da melvill nikada ne prepoznaje trenutnu svrhu zgrade na adresi Thomas Street 33, previše zaslepljen njenom lepotom da bi se zadržao na „referenci o nekoj bazi podataka“ koju je pronašao tokom istraživanja. Nema pojma da je zgrada u koju sanja da lično prenese sadržaj Njujorške javne biblioteke već puna podataka koje je prikupila obaveštajna služba, od kojih se neki verovatno odnose na njega samog. Bilo namerno ili ne, ovo neznanje ima paralelu sa našim sopstvenim stavovima prema ovim digitalnim arhivima. Oni su jezivi, ali takođe manifestuju ono što teoretičar Ras Kastronovo naziva „informativnim uzvišenim,“ kombinacijom strahopoštovanja i užasa prema obimu njihovih podataka i snazi njihove tehnologije. Za razliku od uzvišenog pejzaža, informativno uzvišeno ostavlja posmatraču sa neromantičnim očajanjem: „Dublje i više poražavajuće od otkrića neke specifične zavere ili plana,“ piše Kastronovo, „strah od prikupljanja obaveštajnih podataka leži upravo u nemogućnosti da se zamisli sav prikupljeni materijal, a da ne spominjemo neizračunljive veze koje stvara.“

Da bi subjekt uživao u prirodnom ili informativnom uzvišenom, mora postojati neka vrsta izolacije između posmatrača i spektakla: možemo uživati u lepoti pogleda na Nijagarine vodopade samo ako postoje zaštitne ograde, i možemo ceniti odličnu preporuku Amazona samo ako ne razmišljamo previše o tome kako je došla do nas. Naša sposobnost da se prilagodimo informativnom uzvišenom zavisi od nečega poput melvillovog pogleda na arhiv kao skladište unapred interpretirane istine, bez gospodara, samo sa čuvarima. Takođe, naša sposobnost zavisi, presudno, od činjenice da ti digitalni arhivi ostaju trajno zatvoreni za nas.

Na kraju se suočavamo sa krivicom zbog želje za obožavanjem digitalnog arhiva, i želej da pobegnemo od krize narativa prepuštajući odgovornost tumačenja nekoj crnoj kutiji poput zgrade na adresi Thomas Street 33.

Na svoj nestabilan način, melvill prihvata san o arhivu nalik bogu iz istih razloga iz kojih se mi povinujemo informativnom uzvišenom. On oseća da se „totalna stvarnost može videti samo kao kontinuirano uništenje, permanentna katastrofa,“ i da je izgradnja palate biblioteke jedini „odgovarajući odgovor kao prihvatanje stvarne prirode stvarnosti.“ Ovo je vrsta epistemološke doktrine šoka, usko povezane sa njenim političkim pandanom. Spoznaja da sređeno znanje ne može postojati u svetu katastrofa samo produbljuje melvillovu investiranost u instituciju posvećenu tom poretku, baš kao što je prividna ranjivost američke imperije nakon 11. septembra omogućila širenje tog carstva. Ovo je takođe logika izuzetka koja je danas popularna među futuristima iz Silicijumske doline, koji koriste „krizu“ ljudske smrtnosti kao opravdanje za istraživanja u oblasti produženja života i veštačke inteligencije koja inače ne bi mogla da prođe etičku ili naučnu proveru. Pošto je melvill daleko od ovakve osobe, njegov susret sa savremenim arhivom i informativno uzvišenim omogućava Krasnahorkaiju  da izdvoji osnovne karakteristike njegove superirone, božanske logike.

Književni teoretičar Džej Džej Long opisuje protagonistu Zebaldovog romana Austerlic, istoričara arhitekture koji istražuje Holokaust, kao ekstremni primer „arhivskog subjekta,“ nekoga ko nadoknađuje „nedostatak pamćenja zamenjujući arhiv za unutrašnjost.“ Krasnahorkaijev melvill je ta ista vrsta subjekta, samo što živi u vremenu kada se arhiv proširio do tačke nepojmljivosti. To objašnjava zašto žudi za neposrednim susretom sa svojim imenjakom, zašto žudi da potavi temelje Palate trajno zatvorene biblioteke, i zašto na kraju biva smešten u istu psihijatrijsku bolnicu kao njegov idol, Malkolm Lauri.

melvill je klasični neurotični, sredovečni intelektualni protagonista, a njegov rasplet dešava se kroz formalni trik Vrlo Dugačke Rečenice. Na jednom nivou, zbog tih izbora Aprómunka egy palotaért pruža zanimljiv osećaj anahronizma, kao da je melvill čovek Dostojevskog iz podzemlja premešten u XXI vek, koji je dobio pristup internetu. Ali ti izbori deluju pomalo neinspirisano kada se uporede sa Krasnahorkaijevim opisom kako je napisao roman, koji se u nekim aspektima ispostavlja kao autofikcija. Godine 2017. Krasnahorkai i fotograf Ornan Rotem objavili su knjigu pod nazivom The Manhattan Project. U pratnji Rotemovih fotografija nalazi se autobiografski tekst Krasnahorkaija, u kojem opisuje kako se osećao frustrirano zbog stipendije u Njujorškoj javnoj biblioteci, kako je sledio stope Melvila i Laurija na Donjem Menhetnu, i kako ga je privukao uznemirujući neboder na adresi Thomas Street 33. Na kraju ovog teksta, Krasnahorkai obećava da će svoje iskustvo pretvoriti u roman.

Sa Aprómunka egy palotaért, on je to i učinio, a rezultat je po svojoj suštini gotovo identičan knjizi The Manhattan Project. Sve što je dodao su sluđeni protagonista i upadljiva forma, oboje poznati čitaocima postmoderne fikcije — ili, u tom slučaju, Krasnahorkaijevih drugih knjiga. Krasnahorkai je rekao Rotemu da je prisustvo Laurija i Melvila na Donjem Menhetnu osećao kao „tešku gravitacionu silu“ koja ga vuče, ali ne prema zemlji. Ona ga je terala da „glavom bez obzira juri niz padinu, u stanju slobodnog pada.“ Bilo to dobro ili loše, ovo je prikladan sažetak osećaja koji se ima tokom čitanja romana Aprómunka egy palotaért. Padamo kroz jednu rečenicu koja se odmotava u beskraj, napisanu u očaravajućem stilu koji prevodilac Krasnahorkaija Džordž Sirtis opisuje kao „lavinu od narativa, ogroman crni tok slova.“ Na kraju se suočavamo sa krivicom zbog želje za obožavanjem digitalnog arhiva, i želej da pobegnemo od krize narativa prepuštajući odgovornost tumačenja nekoj crnoj kutiji poput zgrade na adresi Thomas Street 33. Pratimo melvilla, koji prati Krasnahorkaija, koji prati Laurija, koji prati Melvila. Oni nas vode ka epistemološkom poniženju i ludilu.

Politički teoretičar Ašil Mbembe napisao je da „arhiv nema ni status ni moć bez arhitektonske dimenzije.“ Na početku romana Aprómunka egy palotaért, melvill posećuje izložbu u MoMA PS1 koja uključuje radove Lebeusa Vudsa, eksperimentalnog arhitekte kojim melvill postaje opsednut. Stojeći ispred Vudsovog strukturalnog plana koji je nemoguće izvesti u praksi, melvill vidi „zgradu u procesu urušavanja,“ uhvaćenu u trenutku kada postaje “ne više zgrada, već biće, jedno uznemireno biće.“ Aprómunka egy palotaért je frustrirajući tekst. Ali možda je to zato što pokušava da uhvati arhiv u tom istom trenutku, kada se njegova stara arhitektura sa stubovima i ormarima sa fijokama urušava. Iz ruševina izranja biće — i tokom čitavog Krasnahorkaijevog romana, čekamo da otvori usta i progovori.

Tekst: Tadhg Larabee
Izvor: bostonreview.net
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i obiman intervju sa Laslom Krasnahorkaijem, kao i tekst o Zebaldovom životu i stvaralaštvu.