Daniel Kovač: Ako se ne krećem, postajem ranjiv

SHARE:

Sfera tvojih interesovanja nameće jedno pitanje na samom početku. Ti si muzičar, prozaist, crtač/ilustrator, veoma uspešan elektro-inženjer, a povrh svega toga i otac? Kako uspevaš da nađeš vremena i uskladiš obaveze sa svojih hobijima i umetničkim aspiracijama?

To me svi pitaju. Ne znam… Ne gledam cele sezone serija skinutih sa interneta… Zapravo, retko se predstavljam kao pisac ili muzičar, kao ilustrator nikada osim kada u šali kažem da sam pejnt crtač. Najlakše mi je da kažem da sam inženjer. To što sam otac, to je, valjda, normalna stvar. Uglavnom radim ono što volim. Nemam ideju o nekom krajnjem rezultatu, više uživam u procesu. Zanatsko u kreativnim stvarima me ne zanima (osim što elektrotehniku doživljavam kao svoj poziv, dakle, zanat po starinski). I percepcija mi je takva. Kada dođem u kontakt sa nekim profesionalno izvedenim delom u vezi sa kulturom (film, snimak pesme, roman, slika), odmah me spopadne blagi osećaj dosade i gubim interesovanje. Volim kada ljudi prave nešto i žive usput, pa hvataju stvari u vazduhu, a zapravo iz iskustva. Uprkos nesavršenostima, bolje komuniciram sa radovima nastalim u haotičnom životu, nego sa dobro osmišljenim estetizovanim stvarima u koje je utrošeno puno vremena. Takvi su i moji radovi. Svi su skupo plaćeni i obeleženi aktivnim životom i nedostatkom vremena i sna. Ako želite nešto stvarno filigranski urađeno – kod mene to nećete naći. Ono što pravim je poprilično sirovo i ogoljeno, često na nivou skice.

Da li te kreativne persone u tebi (slikar, muzičar, pisac) komuniciraju međusobno, nadopunjuju se i podržavaju, ili one funkcionišu u svojim zasebnim umetničkim univerzumima, povremeno se, možda, i sukobljavajući?

Možda tek odnedavno. Da razmislim malo… Za mene sve što radim stoji u nekim odvojenim fiokama. Tek nedavno sam otkrio da su te fioke ipak u međusobnoj korelaciji. Naime, pisanje doživljavam vrlo likovno, pisanje pesama narativno, a crtanje poetski. Otprilike je to tako. Dakle, do sad mi nije uspelo da iskoristim sve te razne stvari i povežem ih u neku zajedničku celinu, tako da i dalje postoji nekoliko paralelnih priča. Na kraju će, kad vreme uradi svoje, sve da se sklopi i postane jasnije, ali tada me, verovatno, to uopšte neće zanimati.

Zašto misliš da će biti tako?

Zato što sam sada u procesu. Radim, pravim, dešava mi se gomila stvari, pa nije vreme za introspekciju. Kada to prestane i slegne se, neko će moći da pogleda unazad i vidi šta se zapravo desilo, ali to neću biti ja. Mene će tad zanimati nešto sasvim drugo ili me, najverovatnije, neće ni biti.

Budući da si veoma uspešan i prisutan na oba polja, možeš li povući neke paralele, ili pak razlike, između muzičke i književne scene?

Mi živimo u jednoj maloj kulturi koja je uronjena u korupciju. Takva kultura ni teoretski ne može da da neke sjajne rezultate, pošto zanemaruje slobodan duh, tolerisanje razlika, nezavisnost pojedinca, humor i moral. Bar naša deca nemaju skoro nikakve prilike da budu u kontaktu sa njima. Otud je razumno da pokušam da makar to što radim sačuvam od uslovljenosti društvom. Dakle, primenjujem ono što se zove “sanitarni otklon”. Posledica toga je znatno manja publika i nedostatak “popularnosti”. No, vremena su takva da je svako za sebe odgovoran kakvoj će se kulturi izlagati i samim tim trpeti ono što iz toga sledi. Dakle, ako se izlažete primitivnoj kulturi i život će vam biti takav, a ako se pomučite i učite kulturu, ona će vas neminovno izvući negde. Uvek važi zakon o održanju rada i energije. Muzika i pisanje kojima se bavim su slični – ne mogu da računaju na širu publiku, ali opstaju nekom svojom logikom. Najbolje je to što i dalje postoje ljudi sa kojima prisno komuniciraju i pesme i tekstovi. Sasvim dovoljno. Možda malo da se još pomučim, pa da pokušam da doputujem do još više mesta da sviram, to bi bilo odlično. Što se tiče razlike između muzičke i literarne scene, imam utisak da je literatura malo bolje prihvaćena i ispraćena, no to ne mora baš ništa da znači.

Kažeš da je pojedinac sam odgovoran kojoj vrsti kulture se izlaže. Znači li to da sistem, mediji, ministarstvo kulture i kulturne institucije ni ne treba da se mešaju u formiranje te dobre, poželjne kulture?

Ne mogu da kategorizujem kulturu kao dobru ili poželjnu ili lošu i nepoželjnu, na svakom je da sam odredi to za sebe. Surova je današnjica. Umetnik je sam odgovoran da pronađe način da stvara i živi, a institucije da uopšte imaju smisla. Mi uglavnom nemamo institucije kulture koje imaju previše smisla, one su formalne, kao makete od kartona. Kada se i nešto dobro desi to je ili iznuđeno ili slučajno. Sistematskog rada nema, no to je razumljivo zbog političke situacije i negativne selekcije. Iz ove konstatacije bih izuzeo galeriju „Elektrika“ u Pančevu, koja je redak primer kako treba da se radi. No, nama treba po jedna „Elektrika“ u svakoj opštini u Srbiji. Mi imamo svetski kvalitetnu strip scenu, a odlični smo i u novoj muzici – klasičnoj i u savremenoj rok muzici, ali te autore ne viđamo na televiziji i u novinama, pa iako su regionalno poznati i uspešni, šira javnost ni ne zna za njih. No, kakve su novine i televizija, sramota je da imaš bilo kakve veze sa njima. Od njih navučeš višegodišnju nesreću na sebe.

Već svojom prvom knjigom „Logika reke, pruge i otpada“, koja je ušla u uži izbor za NIN-ovu nagradu te 2002. godine, skrenuo si pažnju na sebe kao pisca. Usledili su zapaženi romani „Carstvo“ i „Uzvodni bluz“, koji u narativnom i poetičkom smislu predstavlja zaokret u tvom proznom opusu. Sada spremaš novu knjigu, o čemu se u njoj radi i kako ona korespondira sa tvojim prošlim romanima?

Logika je posebna knjiga zbog jezika i strukture koje sam primenio dok sam je pisao. To je ujedno i mladalačka knjiga koja je uspela, jer se razlikuje od onoga što se nudi u domaćoj literaturi. Nakon nje sam pokušao da proučim formalno, klasično pripovedanje, pa sam u tom procesu napisao Carstvo i Uzvodni Bluz. U njima sam se igrao sa formama putopisnog štiva i avanturističke novele. Sada sam napisao knjigu koja se zove Klara i leksikon minimalnog života. U njoj sam se vratio slobodnom pisanju, bez želje da zadovoljim neki žanr. Gde je u odnosu na prethodne tri knjige? Pa, ona je nekako, budući poslednja, finale niza knjižica koje sam napisao. Mislim da ću nakon nje morati da pokušam nešto sasvim drugačije, a možda i da ne pišem više prozu. Postoji neki smisao u tom nizu. U Logici se junaci šetaju gradom. U Carstvu putuju vozom po kontinentu. U Uzvodnom Bluzu plove po reci, Dunavu, a u novoj, Klari, plutaju po podsvesti. Dakle, menjaju se način putovanja i teren po kome se putuje. Dodao bih da je Klara nešto najpribližnije društvenom romanu od tekstova koje sam do sada napisao.

Nije te mimoišlo svojevremeno da te jedan fragment književne kritike svrsta u određen ideološko-politički kontekst, iako si u tom pogledu očigledno neaktivan i distanciran. Može li postojati eventualna opravdana potreba za takvim angažmanom u našem vremenu, kako književnosti, tako i kritike?

Došlo je to vreme lične odgovornosti. Svi smo sami odgovorni za svoju sudbinu. Loše je što su time ljudi izolovani i usamljeni, užasno ranjivi, a dobro je što svako snosi posledice svojih dela, bilo da su dobre, bilo da su strašne. Mala je sredina u kojoj živimo i potpuno razumem ljude koji razmišljaju u ideološkim i političkim matricama. To je tip razmišljanja “ako nisi za nas, onda si protiv nas”. Ljudi se svrstavaju u tabore da prežive i to je dobro, takvo im je iskustvo. Svako negde ima želju za toplom vatricom kod koje može da se ogreje. No, mene grupe ne zanimaju preterano.Držim se pojedinačnih, individualnih veza sa ljudima. Kao inženjer, ne mogu da prihvatim da je jedan način razmišljanja rešenje za sve. Na primer, nekada je dobro kada si liberalan, ali već trenutak – dva kasnije da si konzervativan, posle minut anarhista, a ponekad i poslušni rob. Mene zanima zdrav razum i njegova upotreba u svakodnevnom životu. Otud u mojim tekstovima ostavljam čitaocu da sam donosi zaključke i tumači umesto da mu nabacujem bilo kakve gotove ideje. Time tekst postaje ogledalo, a ja počinjem dijalog sa čitaocem. Nasuprot tom pristupu je ideja da me on sluša bespogovorno što je vrlo loše, jer tako tekst postaje pamflet.Otuda su razna tumačenja i moguća i potrebna, pa makar bila i negativna.Moram da branim ljude kojima se ne dopada to što radim, do izvesne mere, dok god postoji konkretna argumentacija iz koje mogu nešto da naučim ili ako neko, naprosto, ne voli moju njušku. To je u redu. No, kada neko potegne ideologiju ili politiku ja kažem: “u redu, to je tvoja intimna stvar, dalje me ne zanima.”Ono što me zanima to je pitanje – šta ćemo da uradimo, šta da napravimo? Šta konkretno, ti i ja? Ideološko, političko i nacionalno su privatne kategorije i sasvim je u redu da se ljudi njima bave, ali neka to rade između svoja četiri zida. Posledica toga što su se u našem društvu te kategorije obilato prelile u javni prostor su beda svakodnevice, ubijeni ljudi, izbeglice, emigranti i nefunkcionalno društvo. One su naizgled zavodljive, jer se čini da mogu da reše neke stvari, ali ujedno su i rampa za neki vredan rezultat. No, sve je to u redu, neće se stvari ovde drastično menjati. Pojedinac, ali samo pojedinac, ipak može da bude vredan i pokuša nešto da uradi, da pomogne sebi kako bi mogao da bude oslonac onima koje voli. Spasenje više ne može da bude kolektivno, no to ne znači da nije moguće. Iz takvog su pokušaja nastale, valjda, i te knjige koje sam napisao.

Ti si pasionirani putnik, velika lutalica i vagabund, ako dozvoliš. Taj senzibilitet se oseća i u tvojim romanima, gde kako pred, tako i u tvojim junacima često stoje putevi i daljine. Šta prethodi toj strasti – egzistencijalna potreba za pokretom, zavodljiva literatura ili nešto treće?

Ovo je baš dobro pitanje. Ček’ da vidim… Da, literatura je imala presudni uticaj. Mark Tven i Džek London.Tu je i ta radoznalost. Nauka, sakrivena blaga, pirati. Zatim i socijalna i politička situacija u kojoj sam odrastao. Kada se društvena zajednica tako raspadne i kad nemaš nikakvu sigurnost, najbolje je da se pomeriš, stičeš razna iskustva i dobre prijatelje. Otuda to. Ako se ne krećem, postajem ranjiv. To ima neke veze sa instinktom za samoodržanjem. To je ta iluzija slobode. Znam da to nije prava sloboda, ali ponekad uhvatiš taj osećaj kada se pomeraš ka nepoznatom. Radiš ono što nije sigurno, ono što je teško i što niko neće da radi, a ne ono što je lako. Tako nekako.

Kada uporediš vreme svojih putešestvija i ovo današnje, u čemu se prilike i okolnosti za putovanje razlikuju i koje je bilo teže?

Pa, i dalje putujem. Od svoje 19. godine zapravo nikada nisam ni stao. Stalno neka putovanja, i kad sam bio kod kuće uvek sam studirao, planirao, makar maštao kuda dalje. Sad imam svoj zanat, inženjer sam, sviram gitaru, zapravo radim dok putujem, pa najčešće odsedam u hotelima ili pansionima umesto da se uvaljujem ljudima na spavanje. To je razlika. I to što danas uglavnom nisu potrebne vize u pasošu. Strast je ista, mada se i jedan zamor pojavljuje kao novina za mene. Sa njim mi tek predstoji borba.