U junu 1999. godine, Rikardo Benedetini, pišući tezu o francuskoj književnosti pod mentorstvom pesnika Valeria Magrelija na Univerzitetu u Pizi, otputovao je u Švajcarsku kako bi intervjuisao veliku mađarsku migrantsku spisateljicu Agotu Kristof. Ovaj transkript njihovog razgovora je trenutno jedan od retkih intervjua sa Kristof dostupnih na engleskom jeziku.
Kristof nije pisala na svom maternjem mađarskom jeziku, već na francuskom, koji je mukotrpno učila nakon što je emigrirala u Švajcarsku kada je imala dvadeset i jednu godinu. Kristof je, kao što Magreli, koji mi je otkrio ovaj intervju, kaže “izmislila novu vrstu francuskog jezika.“ Za razliku od Beketa, koji je jezik držao na distanci radi forme, ona nije eksperimentisala sa francuskim iz umetničkih ambicija, već da bi živela i bila shvaćena, ne razigrano, već sa strogom posvećenošću tačnosti — i tako je stvarala razoran efekat.
Kristof je pobegla iz Mađarske peške, pod okriljem noći, sa svojom malom ćerkom, mužem i dve torbe, od kojih su u jednoj bile pelene, a u drugoj rečnici. Porodica je stigla u Austriju pre nego što su se nastanili u Švajcarskoj, gde je Kristof našla posao u fabrici satova. Među njenim kolegama, od kojih su mnogi takođe bili izgnanici, razgovor je bio strogo zabranjen. Van fabrike, Kristof nije govorila, jer nije dovoljno poznavala francuski jezik — a čak i kada je savladala govorni francuski, ostala je praktično nepismena godinama. Četvoro njenih prijatelja, svi Mađari izgnani u Švajcarsku, počinili su samoubistvo ubrzo po dolasku. Memoari Agote Kristof Nepismena, koji opisuju ove događaje, predstavljaju jedan od najuzdržanijih i najkonciznijih primera ovog žanra u celokupnoj književnosti; na svega četrdeset i četiri strane, oni prikazuju život Agote Kristof od detinjstva u neobičnom, intimnom i jedinstvenom ritmu.
U ovom izuzetnom intervjuu, koji je ovde po prvi put preveo Vil Hejvard, Kristof odgovara na pitanja jednostavnim i izuzetno direktnim tonom, podsećajući na brutalnu sažetost kojom je pisala svoju trilogiju Velika sveska, Dokaz i Treća laž. Kada je pitaju kako ili zašto je stvorila određenog poremećenog lika ili perverznu scenu, ona odgovara samo da je poznavala tu osobu, ili je videla tu scenu. Jednostavno, tako je bilo. Ali njene reference na ono što bismo mogli nazvati „stvarnim životom“ ne ističu toliko značaj njene biografije, već način na koji ona stvara književnost. Čak i kada Kristof odgovara „Ne znam“, ona nešto otkriva. Kristof piše; to je njen odgovor. Pisanje je izmišljanje, zabava, odvraćanje pažnje od mnogih vrsta patnji u životu. Kao što lik Lukas kaže u Dokazu: „Postoje mnoge tužne priče, ali ništa nije tako tužno kao život.“
— Mieke Ču, Njujork, maj 2016.
* * *
Rikardo Benedetini: Postigli ste veliki uspeh sa svojim romanima, a vaše pisanje se često poredi sa Tomasom Bernhardom, Beketom i Kafkom. Mislite li da su određeni aspekti vašeg rada pogrešno shvaćeni ili zanemareni?
Agota Kristof: Drago mi je da pričamo o Bernhardu jer ga prosto obožavam (smeh). Ne znam. Ne volim kada me ljudi porede sa Margarit Diras. Ne volim Diras. Da li su neki delovi mog rada pogrešno shvaćeni? Oh… pa. Ne znam. Ne znam na šta mislite.
RB: Vaše knjige su prevedene na dvadeset jezika…
AK: [Prekida] Ne… Na više od trideset jezika.
RB: Izvinite, trideset. Šta mislite o tako dalekosežnoj reputaciji?
AK: Ah, u početku je to bilo neverovatno. Ono što je zanimljivo je da se knjige i dalje prodaju, i to nakon više od deset godina otkako se štampaju. To je neverovatno. Velika sveska se mnogo prodaje. I često dobijam zahteve za adaptacije.
RB: Čuo sam to. Da li je napravljena filmska adaptacija?
AK: Još nije, ali su prava prodata. Producent je Amerikanac, a direktor fotografije će biti Danac. Radnja će se dešavati u centru grada, u Keseđu, ispred hotela, gde je bila knjižara. Sigurno ste ih videli kada ste išli u Keseđ. Zgrada koju će koristiti za kuću bake, njenu kuću u Velikoj svesci, već se pojavila u nekoliko drugih filmova. A neki Italijani su otkupili prava za moju knjigu Juče.
RB: Vaši tekstovi su predmet mnogih književnih kritika. Koji su to aspekti vašeg rada na koje biste želeli da kritičari obrate pažnju?
AK: Ne znam. Meni je svejedno.
RB: Mislite li da iz vaših knjiga može da se izvuče neka poruka?
AK: Naravno da ne. Ne želim da imam poruku. Ne [smeh], nimalo. Ne pišem na taj način. Želela sam da kažem nešto malo o svom životu. Tako je sve počelo. U Velikoj svesci, želela sam da opišem svoje detinjstvo, ono što sam videla sa svojim bratom Jenom. To je čisto biografski.
RB: Na koji način ste se razvili otkako pišete?
AK: Mnogo sam se razvila, jasno. Počela sam da pišem kada sam imala trinaest godina, i od tada sve se promenilo u mom stilu. Sve. Pesme su bile previše poetske i previše sentimentalne. Ne volim taj stil pisanja, uopšte više ne volim svoje pesme.
RB: Kada ste shvatili da ste pisac?
AK: Oduvek sam znala. U detinjstvu sam puno čitala, posebno Ruse. U detinjstvu sam volela Dostojevskog. On mi je verovatno omiljen. Takođe sam čitala puno detektivskih romana.
RB: Kakav je vaš kreativni proces?
AK: Iskreno, ne znam. Počela sam da pišem scenarije za pozorišne predstave na francuskom. Kada sam bila mlada, kad sam tek stigla ovde u dvadesetim godinama, pisala sam pesme na mađarskom. Zatim, kada sam počela da učim francuski, počela sam da pišem na francuskom. To mi je pričinjavalo zadovoljstvo. Da, radila sam to da se malo zabavim. Posle toga sam počela da upoznajem ljubitelje pozorišta i reditelje. Počela sam da pišem predstave i takođe sam puno radila sa studentima pozorišta. Izvodili smo mnogo mojih komada na radiju, iako mnogi od njih nisu bili uređeni. Bilo je zabavno.
RB: Da li možemo da vidimo povezanost između pozorišnih dijaloga i dijaloga u Velikoj svesci?
AK: Da, apsolutno.
RB: Šta mislite o svojim romanima?
AK: Pa… Oni su veoma ozbiljni, previše tužni. Da, pomalo previše tužni.
RB: Koji su pisci za vas najvažniji?
AK: Volim Knuta Hamsuna i još jednog pisca… ali ne znam kako da izgovorim njegovo ime. Moj urednik mi je dao knjigu tog pisca, rekavši mi da mnogo podseća na moja dela. Da, taj roman, veoma težak… Ali nisam videla sličnost sa svojim radom. Sada ne čitam puno. Volim Fransisa Ponža, i Žorža Bataja takođe, ali ne poznajem mnogo savremene pisce.
RB: Da li se osećate kao portparol mađarske nacionalne književnosti, francusko-švajcarske, ili se zaista osećate da ste bez države?
AK: Mađarske, čak i ako pišem na francuskom. Sve moje knjige su o Mađarskoj. Čak i četvrta, da li ste je čitali?
RB: Juče?
AK: Da. Pa, radnja je smeštena ovde u Švajcarskoj, ali u izbegličkom naselju. To je manje-više istinita priča. Veoma je autobiografska. Radila sam u fabrici. Fabrika je bila u četvrtom selu. Morali smo da idemo autobusom. Živeli smo u prvom selu. Ja sam Lina, lik iz knjige Juče, to sam bila ja koja sam ulazila u autobus u prvom selu. Moj bivši muž je imao stipendiju. Lik Šandor je bio tzigane, Rom, koji je takođe radio u fabrici. Radili smo zajedno. Moja prva ćerka je prepoznala sve to. Stan koji opisujem, na primer. Da, mislim da je to moj najautobiografskiji roman. Sve što opisujem se zaista desilo, i samoubistva takođe. Poznavala sam četiri osobe koje su se ubile nakon što su emigrirale iz Mađarske, i to je sve o čemu sam želela da pišem.
RB: Voleo bih da znam tačan datum kada ste napustili Mađarsku.
AK: Bilo je to 1956. godine, posle revolucije.
RB: Da, ali želeo bih da znam koji dan.
AK: Mislim da je to bio 27. oktobar, ali nisam sigurna. Ne, ne, bio je to 27. novembar.
RB: Dvadeset sedmi novembar?
AK: Da, mislim da jeste. Otišli smo kasno te noći. Bili smo u grupi. Stigli smo u jedno selo, koje je već bilo puno izbeglica. Odmah su se pobrinuli za nas. Grupa je bila uglavnom sastavljena od dece. Primili su nas u kuće seljaka koji su bili plaćeni da nam pruže hranu i smeštaj. Ne znam koliko smo dana tamo ostali. Nakon toga, načelnik sela nam je kupio autobuske karte za Beč. Kasnije smo mu vratili novac. U Beču smo bili smešteni u jednoj kasarni.
RB: Niste planirali da idete u Švajcarsku? Pročitao sam da ste radije hteli da idete u Kanadu. Da li je to tačno?
AK: Ne, ne. Nikada u Kanadu. Želela sam da odem u Sjedinjene Države jer sam tamo imala porodicu. Kada smo stigli tamo, rekli su nam da možemo ostati samo šest meseci. Nakon toga smo se vratili u Švajcarsku, gde je moj muž dobio stipendiju. On je bio profesor istorije. Zaista su se pobrinuli za nas. Našli su nam stan, posao za mene, vrtić za bebu. To je razlog zašto smo ostali tamo. Želela sam da se vratim u SAD, ali sam morala da čekam. Moja deca su ovde u Švajcarskoj, i ne želim da budem predaleko od njih.
RB: Kada ste se prvi put vratili u Mađarsku?
AK: Dvanaest godina nakon što sam otišla, 1968. godine. Još uvek su mi tamo bili roditelji i braća. Roditelji su mi sada mrtvi. Imam samo braću i njihovu malu decu u Mađarskoj. Ali više ne žive u malom selu. Moj brat Atila, pisac, živi u Budimpešti. Često se vraćam u Mađarsku.
RB: Da li ste imali utisak, kada ste napustili Mađarsku, da ste još uvek žrtva onih koji su ostali pod režimom?
AK: Nisam mnogo zainteresovana za politiku. Moj muž je bio taj koji je želeo da ode, jer je on, naprotiv, veoma zainteresovan za politiku, i da je ostao, bacili bi ga u logor, to je sigurno. Njegovi prijatelji koji su ostali proveli su dve godine u zatvoru. U svakom slučaju, dve godine nisu tako dug period.
RB: Ali čak i ako se zadržimo na vašim romanima, Klara, udovica iz Velike sveske, čiji muž je pogubljen, daje nam dokaze o nepravdi režima.
AK: Da, Klara je moja majka. Ona mi je pričala o tome. Kosa joj je osedela od šoka, kao Klarina. Istina je, oni, režim, izdvajali su ljude. Svi ljudi koji su, na primer, imali kontakt sa Jugoslovenima bili su izdajnici.
RB: Da li ste imali mnogo poteškoća kada ste stigli u Švajcarsku?
AK: Mnogo. Pet godina nisam mogla da čitam. Radila sam u fabrici gde nam nije bilo dozvoljeno da mnogo razgovaramo. Znala sam samo ruski. Moj otac je predavao matematiku, ali pre nego što je otišao na front, predavao je sve, bio je jedini učitelj u selu. Moj muž je govorio malo francuski jer je bio mnogo stariji od mene. Ne baš dobro, ali dovoljno. Kada je on išao u školu, još uvek su predavali francuski i nemački, ali kasnije su predavali samo ruski. Ovde sam išla na univerzitet, ali sam uzimala samo kurseve za strance. Morali ste da imate diplomu srednje škole čak i ovde.
RB: Da li ste još uvek pisali na mađarskom?
AK: Ne, govorila sam mađarski savršeno, ali kada sam pisala pisma ili razglednice, često sam pravila greške. Vrlo često sam stavljala stvari na pogrešna mesta, kao što je dodavanje tihog „e“, na primer.
RB: Da li se slažete sa definicijom prema kojoj roman mora biti zasnovan na neskladu između pojedinca i sveta oko njega?
AK: Ne znam. Ne razmišljam o takvim stvarima.
RB: Reč „trilogija“. Šta mislite o izboru ove reči kao naslova za prevode vaših romana?
AK: To je reč koju prihvatam, da, jer su isti ljudi u sve tri, pa idu zajedno.
RB: Rat je očigledno uticao na vaš odnos sa svetom. Kako je uticao na vaš odnos sa vašim fiktivnim likovima?
AK: Rat je imao efekta na mene, pisala sam o tome. Imala sam deset godina kada je rat završio, i to mi je bilo zanimljivo. Priča koju pričam u mom prvom romanu počinje 1944. godine. Poslednju godinu smo proveli tamo. Mora se reći da je poslednja godina bila najteža i najopasnija, takođe, jer se front približavao, neprestano je bivao sve bliže, bliže. Ali naše selo nije bilo mnogo bombardovano, samo malo zapravo. Nije bilo mnogo uništenih kuća. Bilo je mnogo uzbuna i škola bi se zatvarala tokom njih. U školi nije bilo stolova za učenike, a čak i da ih je bilo, niko nije želeo da ide u školu, i niko nije mogao.
RB: Da li se slažete sa realističkim čitanjem vaših knjiga, tj. čitanjem koje nastoji da prepozna istorijsko vreme i mesto u kojem su smeštene?
AK: Da, to je ipak moj život, moja osećanja, moj povratak u selo.
RB: Ali atmosfera je van vremena. Čemu ta vremenska i prostorna nepreciznost?
AK: Oduvek sam tako pisala, čak i u svojim scenarijima. Da li ste ih čitali?
RB: Da, apsolutno. Put, na primer.
AK: Da [smeh]… Ali to nije uređeno i objavljeno. Kako ste ga dobili?
RB: Od vašeg urednika. Poslao mi je kopiju.
AK: Ah, da, prošlo je mnogo vremena otkako sam mu poslala kopije.
RB: Dakle, možemo li prepoznati u gradu S, koji opisujete u Trećoj laži, grad Sombatelj, pored Keseđa?
AK: Da, tačno.
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićRB: Da li biste takođe prihvatili čitanje povezano sa bajkama?
AK: Da, možemo govoriti i o bajkama. Meni je svejedno.
RB: Izbor dva blizanca neminovno donosi poteškoće, probleme identiteta. Zašto blizanci, a ne jednostavno brat i sestra?
AK: Ne znam. Pali su mi na pamet. Na početku sam pisala o svom bratu i meni, i to nije funkcionisalo tako lepo. Zato sam koristila „mi“.
RB: Koja je vrednost predmeta koji čine malo vlasništvo blizanaca? Mislim na Bibliju, rečnik mog oca i veliku svesku.
AK: To su osnovne stvari u životu. Prvo što se čita je Biblija. Kada čitamo knjigu, to je Biblija. Rečnik je pre svega ja, jer kada sam stigla ovde, zaista nisam znala francuski. Dakle, mnogo sam čitala iz rečnika. Uvek sam tražila reči. Zaista volim rečnike; mnogo ih koristim i na mađarskom. A velika sveska je zato što sam u srednjoj školi pisala dnevnik na mađarskom. U školi sam izmislila način pisanja koji sada ne bih mogla pročitati čak i da želim. Zaboravila sam ga.
RB: Da li ste, poput blizanaca, upražnjavali posebno autodidaktičko obrazovanje sa svoja dva brata?
AK: Ne baš obrazovanje, ali vežbe, da. Ne jesti dva dana, ne kretati se, ne govoriti sat vremena. Vežbe surovosti, takođe, jer ni moja majka ni moj otac nisu ubijali životinje. Pa, možda moj otac, ali on svakako nije bio tu. Tako da je moj brat bio taj koji je ubijao piliće. Ja… ne, nisam mogla. Obesili smo i mačku, to je istina. Uvek je moj brat to radio. Bilo je teško za gledanje. Mačka je postala veoma duga, i mislili smo da je mrtva, pa smo je skinuli. Ostala je nepomična neko vreme, a onda je pobegla. Kada sam rekla svom bratu da pišem o našem detinjstvu, rekao mi je: „Nemoj da zaboraviš mačku.“
RB: U jednom od romana Dostojevskog, takođe postoji vešanje mačke. U Braći Karamazov, ako se ne varam.
AK: Zaista?
RB: Da, ali to nije tako važno. Sada bih želeo da razgovaramo o nekim drugim likovima. U vašim romanima postoji prilično upečatljiva dualnost između predstave i stvarnosti. Kakvo značenje dajete liku bake i, na primer, sceni sa jabukama?
AK: Baka je izmišljen lik, ali njen posao nije izmišljen. Vrt, pilići, to je moja majka, koja je radila veoma naporno. A kasnije smo takođe viđali ostarele seljake, veoma zle. Da, bilo je mnogo žena poput nje. Sa jabukama, da, baka to radi voljno, naravno.
RB: U oštrom kontrastu s tim likom je lik sluškinje, koja je neka vrsta simbola naroda ravnodušnog prema nevoljama drugih. Ljubazna je prema dvojici braće, ali se pokazuje nepotrebno okrutnom tokom deportacija Jevreja iz sela.
AK: Ali, znate, to je takođe istina. Živeli smo u gradu i zaista smo videli deportacije. Povorke žena, staraca i dece. Imali smo dadilju u kući, bila je Austrijanka. Jela je i to je radila. Pružala im je hleb dok su prolazili i onda ga izmicala. U mom selu je postojao tranzitni logor. Danas čak postoji i spomenik na mestu logora. Da li ste ga videli?
RB: Ne, nažalost. Lina, u Juče, istovremeno je simbol čiste ljubavi i najokrutnijeg i nepotrebnog rasizma. U suštini, ovo je ono što drži vaše likove skupa? Suprotnost između onoga kako izgledaju i stvarnosti, između laži i istine?
AK: Da, to je istina. Mislim da ljudi nisu ni potpuno dobri ni potpuno zli.
RB: Velika sveska je, ako hoćete, roman o potrazi za samim sobom i slobodom. Snažna veza između blizanaca je neophodna da bi preživeli. Ali moraju takođe prekinuti tu vezu da bi živeli autonomne živote. Da li je tako ili nije?
AK: Da.
RB: Da li je zbog toga u Trećoj laži potpuno ponovno ujedinjenje između dva brata nemoguće?
AK: Da, Klaus živi sam. Ne želi da menja svoje navike. Hteo je da živi mirno. A zatim, ljubomoran je na svog brata.
RB: Ljubav igra sporednu ulogu u vašim knjigama, ali pokušavate da prikažete seks, često u svoj njegovoj surovosti. Štaviše, stiče se utisak da su jedini likovi sposobni za ljubav oni koji vole na „drugačiji“ način. Zašto?
AK: Da, potpuno. Jer smo o tome mnogo razgovarali u detinjstvu. Uvek smo bili svesni onoga što se dešavalo oko nas. To je bilo u Čikvandu [mađarski grad u kojem sam rođena]: tu su bile dve životinje i sve to. Sva deca su znala sve. Mislim da seks u detinjstvu zauzima veliko mesto. Postoji radoznalost da se zna šta se dešava, šta treba da se radi i kako. A onda, tokom rata, postoji mnogo manje tajni, silovanje je slobodno.
RB: Zašto ste smislili stranog oficira, homoseksualca i mazohistu?
AK: Oficir je zaista postojao. Bio je u našem stanu. Postojale su tri sobe, jedna od njih je imala zaseban ulaz, i tokom rata je uvek bila zauzeta. Prvo od strane Mađara, zatim Nemaca, i na kraju Rusa. Ali oficir, ne, on nije bio pedofil. To je samo izmišljotina, ali nije tu da bi šokirala javnost. Nimalo. Da nisam to uključila, svako bi mogao da čita, čak i deca, što bih i volela. Taj detalj sprečava mnoge ljude da pročitaju knjigu, i zbog toga mi je žao.
RB: Ali oficir ih je voleo?
AK: Da, istina je, oficir ih je voleo.
RB: U svakom slučaju, incest preovladava. U Juče Šandor kaže da je savršen brak između brata i sestre, kao kod faraona. Zašto onda nikada ne vidimo scenu autoerotike blizanaca, blizanaca koji, zato što su dvoje, očigledno izvode erotske igre među sobom?
AK: Ne znam.
RB: Čudno je to što, uprkos najvećoj fizičkoj bliskosti, zahvaljujući njihovom stanju, dvojica blizanca nikada ne dodiruju jedno drugo. Zašto su uvek predstavljeni kao posmatrači seksualnosti drugih ljudi? Ako imaju seksualne odnose, kao sa sluškinjom ili oficirom, uvek deluju distancirano, kao da potvrđuju svoju otuđenost prema tom činu. Otkuda ta neaktivnost?
AK: Oni su distancirani, da.
RB: Mislite li da postoje određeni pisci koji su uticali na vas?
AK: Da, čitala sam knjigu koja je mnogo ličila na moju, ali se ticala dečaka i devojčice. To je bio agresivan stil, stil Velike sveske. Pa sam pitala svog urednika šta možemo da uradimo, i on mi je rekao da nije vredno truda. U svakom slučaju, ta knjiga je stvarni bila neuspešna. Da, mislim da sam uticala na veliki broj ljudi [smeh].
RB: Zapravo sam vas pitao suprotno. Ko je uticao na vas. Pa… Mislim da je dobro da promenimo temu. Lik Zečije usne iz Velike sveske, takođe me je mnogo dirnuo. Da li se temelji na osobi koju ste poznavali ili je čista fikcija?
AK: Ah, ne, ona je postojala. Bila je to žena iz Keseđa. Nisam znala kako da je opišem, jer je to već bilo sve najgore. Nije imala nos. Pala je i slomila nos. Nije se oporavila i nos joj je otpao. Spavala je sa svim muškarcima u selu. Imala je dvoje veličanstvene dece, dvoje ili troje, više ne znam, ali su bila zaista prelepa. Moj brat je takođe napisao knjigu u kojoj govori o njoj. Napisao je knjigu o istom periodu, ali vrlo različitu. Pisao je o ubistvu. U kom mom romanu ima ubistvo?
RB: Vaši romani imaju puno ubistava…
AK: Da, to je tačno. Ali… ubistvo žene, sećate se?
RB: Ah, tu je ubistvo žene čoveka sa nesanicom Dokazu…
AK: Da, to je to. To je žena insomničara u Dokazu. To se zaista dogodilo. Bila je to žena koja je ubijena u svojoj kući. Živela je vrlo blizu naše kuće. Moj brat je to iskoristio kao motiv i pisao o tome šta se dogodilo. Ona je ubijena jer je imala tri fabrike u gradu. Štaviše, bila je strankinja i vlada nije mogla da nacionalizuje fabrike strankinje. Zato je ubijena. Moj brat je koncentrisao svoj roman oko ove priče. Sve je prekopao, uradio je sva istraživanja. Otišao je u policiju, gde su se čuvali arhivi.
RB: A čovek sa nesanicom?
AK: Nesanica, to nije bilo u Keseđu, to je bilo ovde, u Nešatelu. Imala sam komšinicu koja je živela preko puta mene. Bila je to žena koja je celu noć sedela kraj prozora. Pitala je prolaznike za vreme. „Koliko je sati? Koliko je sati?“, govorila je. Imala sam balkon, i pokušavala je da razgovara sa mnom.
RB: Ako se vratimo liku Zečje usne, mislim da njenu smrt možemo smatrati paradoksalno srećnom smrću. Šta vi mislite o tome?
AK: Smrt Zečje usne, da, to je srećna smrt.
RB: Da li ponekad razmišljate o smrti?
AK: Razmišljam o njoj stalno. Plašim je se. Ne čak ni smrti, već starosti i bolesti. Naravno, i smrti. A što je još gore, ne verujem u Boga.
RB: Prisutnost pisca u delu pisca. Zašto priča o Viktoru zauzima toliko prostora u Dokazu?
AK: Imala sam prijatelja ovde u Nešatelu. Bio je alkoholičar, užasno je pušio. Nije ubio svoju sestru, ali je uvek želeo da piše. Takođe, dao mi je neke svoje papire. To su bile pesme. Bile su veoma dobre, ali nije bio sposoban da napiše celu knjigu. Nakon njegove smrti, sestra je želela njegov rukopis jer je htela da ga objavi. Zbog toga mi je bilo žao, jer sam mogla da napišem još jedan roman samo o njemu. Mogla sam reći mnogo više.
RB: Primetio sam prisustvo nekoliko snova. Matijasovi snovi u Dokazu, Tomasov san u Juče. Uvek je prisutna neka životinja, puma ili tigar, sa svilenom dlakom. Koji je pravi razlog za ta prisustva, i šta, pre svega, to znači?
AK: Generalno, to su moji pravi snovi.
RB: Smrt oca blizanaca? U poglavlju „Škola“ dvoje dece su već, na neki način, poslali oca na front. Da li ste ga zato ubili bombom? Čitao sam da je vaš sopstveni otac bio veoma strog.
AK: Moj otac je bio učitelj http://www.glif.rs/blog/iz-autobiografije-agote-kristof-francuski-jezik-je-neprijateljski-jer-upravo-ubija-moj-maternji/u Čikvandu, selu gde sam rođena, nedaleko od Keseđa. U tom selu nisu čak imali ni direktora, a đaci su morali da idu autobusom u školu u susedno selo. Nije čak imalo ni železničku stanicu. Da, bio je veoma strog. Bili smo srećni kad je bio na frontu, bilo je mnogo bolje [smeh]. Da, možemo reći da su ga blizanci poslali na front. To je potpuno namerno.
RB: Kako danas živite u Švajcarskoj?
AK: Zarađujem dovoljno… Ne radim više.
RB: Da, siguran sam, gospođo, ali nisam želeo da razgovaramo o vašim finansijama. Hteo sam da pričamo o vašem trenutnom životu, vašem odnosu sa Švajcarcima.
AK: Imam nekoliko prijatelja, izlazim vrlo malo, gledam puno televiziju, čitam novine, poneku knjigu takođe. Posećujem svoju decu, i oni mene posećuju. Imaju malu decu.
RB: Ako bih mogao na trenutak da sa vama odigram igru “pusto ostrvo” – koju biste knjigu, pod uslovom da možete poneti samo jednu, poneli sa sobom na pusto ostrvo?
AK: Dokaz.
RB: Da li biste želeli da preduzmete takvo putovanje?
AK: Ne, uopšte ne. Mrzim putovanja. Puno sam putovala zbog svojih knjiga, ali sada ne želim. Pozvali su me u Moskvu, Lenjingrad, Beograd takođe [smeh]. Nisam prihvatila.
RB: Zbog kojeg dela vašeg trenutnog života najviše žalite i na koji deo gledate sa najviše nostalgije?
AK: Na moju decu i moje knjige.
RB: S druge strane, koji deo biste najradije zaboravili?
AK: Odlazak. I brak takođe.
RB: Na čemu trenutno radite?
AK: Ni na ničemu. Pišem vrlo malo.
Izvor: musicandliterature.org
Prevod: Danilo Lučić