Zamisli da me nema je priča o tome kako članovi jedne porodice reaguju na mentalnu bolest oca i njegovo samoubistvo. Može li se reći da je knjiga zasnovana na ličnom iskustvu?
Ovo je najličnija knjiga koju sam napisao. Mentalna bolest je prisutna u mojoj porodici – moj otac je izvršio samoubistvo kada sam imao 14 godina. Dakle, ova knjiga se direktnije oslanja na porodičnu građu nego moj prvi roman Union Atlantic. Izazov je bio u tome da se dovoljno distanciram od građe, da se oslobodim činjenica. Morao sam sebi dozvoliti da koristim materijal iz života, ali i da odstupim od njega, da bih mogao da napravim maštovite skokove koji su neophodni za oblikovanje romana.
Da li ste brinuli kako će vaša porodica reagovati kada pročitaju knjigu?
Moja porodica je veoma bliska; verovatno nas je smrt oca još više povezala. Oni su znali da radim na ovoj građi. Morao sam da prihvatim da ovo neće biti laka knjiga za njih za čitanje. Ali ja ovu knjigu vidim kao ljubavnu priču o porodici: znao sam da neće biti nikakvog razvlačenja likova. Iako sam pozajmio karakteristike iz moje porodice za likove, to je uravnoteženo drugim elementima koji su izmišljeni.
Perspektiva se menja u svakom poglavlju, tako da svaki član porodice priča svoju priču iz prvog lica. Kako ste došli do te forme?
Interesovao me je način na koji svaka osoba u porodici posmatra iste događaje iz različitih uglova – ponekad se priče poklapaju, a ponekad ne. Takođe, promena perspektiva mi je omogućila da istražim kako likovi sebe doživljavaju, i kako se to može razlikovati od toga kako ih drugi doživljavaju. Radnja knjige se zapravo bavi razvojem likova, pa je suština bila u tome da čitaoca duboko uronim u svaku priču. Kako se likovi razvijaju i odrastaju iz poglavlja u poglavlje, svaki od njih morao je nekako ponovo uspostaviti vezu sa prethodnim poglavljima kroz ritam proze. Moj cilj je da pronađem jezik koji čitaocu govori nešto što je teško definisati u vezi sa teksturom svesti svakog lika.
Koliko vam je vremena trebalo da napišete knjigu?
Trebalo mi je pet godina, skoro puno radno vreme.
Roman ima i gej i strejt likove. Da li smatrate da pišete gej književnost, ili smatrate da smo prešli preko takvih vrsta određenja?
Uvek sam pisao o svetu u kojem se nalazim, a ja sam gej, tako da me interesuje taj psihički život. Hteo sam da gej lika Aleka dovedem od osećaja izolacije i straha od intimnosti sa muškarcima, preko depersonalizovanih dejtova, do jedne vrste intimnog odnosa za koji nikada nije mislio da je moguć. Ali, naravno, seksualnost je isprepletena i sa porodičnim životom, koji za većinu nas podrazumeva i strejt odnose.
Osobine Roberta Muzila (I deo)Majkl, jedan od braće u porodici, pati od ozbiljne mentalne bolesti. Knjiga kao da kritikuje lekare koji ga leče i lekove koje propisuju.
Kada neko ima hroničnu mentalnu bolest, život može postati medicinski eksperiment koji traje u nedogled. Lekovi rade neko vreme, a onda prestanu da rade – lekari su ponekad angažovani i zabrinuti, a ponekad samo odrađuju posao. Postoji taj klinički jezik koji se čini potpuno odvojenim od stvarnih iskustava ljudi koji se navlače pa se skidaju sa ovih lekova sa bizarnim imenima i koji imaju ogroman uticaj na njihovo psihičko stanje. Hteo sam da opišem jedan deo toga. Ali nisam imao nameru da budem kritičan, ili da ispravljam stavove drugih u vezi sa time kako bi mentalna bolest trebalo da se leči. Moja uloga je da čitaoca što više približim umu osobe sa anksioznošću i depresijom, i da im dopustim da iz toga izvuku ono što žele.
Šta biste rekli ljudima koje bi tematika ove knjige mogla da odvrati od čitanja, a koja može delovati mračno i depresivno?
Za mene, kod depresije i tame se radi o nedostatku osećanja, odsustvu emocionalne povezanosti. I bez obzira na sve drugo, nadam se da je ova knjiga puna osećanja.
Tekst: Alice O’Keeffe
Izvor: theguardian.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i esej Adama Hazleta koji se bavi odnosom pisca prema samoći i vezama između stvarnih i imaginarnih života.